СтаВл Зосимов Премудрословски - На дан. Шаљива истина

Након што је истрчао из дворишта, друг, који је маневрирао цик-цак, почео је да свладава баштенске засаде, разбијајући стакленике и растлињаке на комаде, а свиња Борусиа, мамута, настојала је да га угризе за пету, а само дршка мини мача из осамнаестог века стрши из никла ометаног неупадљив захват. Даљина је била кратка, а друг је већ вриштао за помоћ и само су оштри завоји помогли да се извуче и побегне, што је наговештавало мноштво азијско-цигана и народних суседа-гледалаца који су зурили изван ограде. Таџикисти и мајке циганке повукле су децу са ограде, али се нису одвајали, желећи да гледају живи трилер под називом: «освета и погубљење свиње мамута Борусија над борцем руске војске». И било би трагично да није било спасилачке гнојиве на крају баште, али у њој се налазе спасилачке виле са којима становници руских села крију сено у хрпама. Зграбили су их, спретно, борца, и у трену се све догодило другачије или обрнуто: свиња Фигхтинг је побјегла, а један борац покосио јој је масне стране, према стабљици, и тако професионално брзо и тактично, као да је на тактичком испиту, не држи вилице, већ јуришну пушку калашњикова, бајонетним ножем. Па чак је и публика подржавала борца аплаузом, хвалећи и поздрављајући надолазећу победу хомо сапиенса, обичних руских трупа – над природом, разума над умом, и као резултат тога свиња није могла да поднесе напад и срушила се мртва, тачно пред вратима куће, на прагу којих је стајала грбава држећи шал у једној руци и бацајући другу иза доњег дела леђа, бака Иад-Виг. Комар је уписао последњи тик у леш свиње и виле, пробијајући беживотно тело животиње, млатарајући попут низа контрабаса и звецкања.

– Па, бако, друже Спартак херојски је почео. – готов, сипајте и постављајте сто!!!

Бака је повукла за собом ваљак, који вади тесто за кнедле и пице, и простирком га лупила по лобањи. Зачуло се тупим звоњавом и нас двоје смо једва побегли од ње. Такође је калдрма од десет до пет килограма бацала на нас. И сви гледаоци су прешли на њену страну и кренули да нас ухвате, али нису сустигли, већ је леђа од камења болело. Бака Иад-Виг, а затим је написала жалбу команданту пука, на коју су ми дали десет дана, и друже – две године су пљеснили дисциплински батаљон, где је одзвањао од звона до звона, ручно чистио говно у локалној свињарији…

Било је то овако: иза метро станице великог заповједника, светог и праведног Саше, у зони штетних алиментација био је тоалет са три кабине повезане једним ланцем, ограничене једном сврхом, од којих су двије служиле као радни тоалет, гдје су становници Ст. Петерсбургу, а трећа је била канцеларија оператера и благајника, у једној особи која је прикупљала новац за пружање услуге срања срања.

Људи су стајали у реду, бјежећи у ишчекивању свих почетних мјеста. А у размаку између посетилаца, трљао сам за новцем и лемио за свој новац дебелу тетку, која заузима место оператера и благајника ових био ВЦ-а, Клавдиа Филипповна Ундерсхрам, наследног Лењинграда у петој генерацији. Није одмах подлегла мом грубо злочиначком заклетвом, убеђујем, желим напоменути да се тада нисам изражавала и разговарала сам с њим. Али резултат је био на лицу. Лице се удвостручило. Било је, у ствари, вече. А људи су се већ смањили. Ја, не размишљајући о издржљивости тете моје тетке, решио сам да је кажем на мали начин. Штавише, имао сам имунитет на слободну употребу. И док сам улазио у бесплатни биосорт, осећао сам се исто као и тетка. Поједена храна ставила ме је на тоалет. Након тога, постало ми је вртоглавица, затим су уследили разговори са ванземаљцима, а потом ерупција остатака желудачног тракта на зидовима, кроз моја уста и сан, слатки сан без снова. У ово се вријеме Цлаудиа Филипповна Ундерсхрам пробудила из алкохолног опијања, израженог у осјећају сувих уста и грла, односно жеђи, пијуцкајући нешто течно и, у журби и у страху од сумрака, као разлог закасњења кући. Нагло је устала и затворила се, у катанцима, свим сухим ормарима и мени, спавала унутра, укључујући бежање…

Затим је уследила ноћ пуна грбача скакаваца и господе различитих животних слојева који нису стигли до метроа, спавали на клупама. Примјећујући будност, три службеника полиције у униформама, у службеном аутомобилу, марке Зхигули са плавим бројевима и натписом на бочним странама МИЛИТИОН, полиција још није била пронађена у Русији, пришли су да провере тамну страну. Након што су се побринули да све буде у складу са законом и да нико не може да остави новац, поставили су своја возила паралелно једно око друго, око некретнина, у које је спадао и биосорти… Изашла су два главе са митраљезима, палицама, канистарима са бензином, чизмама и капама према штандовима азијских трговаца «схавармом», коју управљају грађани Руске Федерације, држављанства Мароканаца, који углавном нису разумели углавном руски језик, већ су били грађани, а био је то до киоска са натписом «ГАИ СХАУРМА ФОР ПУТИН АНД ТРУМП». Зашто су такво име били вероватно, преводиоци су вероватно били са хумором. Возач с пиштољем, остао је у аутомобилу код кормила и одједном?!

Ја, држављанин Руске Федерације који се придржава закона, по националности сам Рус. Дошао сам из СССР-а, Републике Казахстан, где су ме тукли читаво детињство, јер сам само Рус. Међутим, кад сам одрастао, већ сам их победио. Али ово је другачија прича, а сада се враћам на заплет: ја, законити грађанин Руске Федерације, по националности – Рус, поштовани осуђеник, бојник ФСБ-а, пензионер, инвалид и све то у комбинацији, поготово јер сам све ово знао у одсуству, нити тамо где га није било, изненада се пробудио из снажног хркања из суседне говорнице и, тачније, осетио сам затворену, ноћну, квадратну собу око мене и плафон изнад. Све сам осетила и нисам се сетила или нисам разумела где сам?! Зидови су ми тако сломили ум. Одлучио сам се попети на «мини бину», где сам раније седео, и нога ми је пала у рупу, и тамо је све као у заливу. Вриснуо сам и пробудио се, ритмичким хркањем, сањајући генералову ћерку, другова наредника и возача на пола радног времена. Био је уплашен и чак је трептао попут Циганина, дробивши му прса, али одједном је ценио ситуацију, али није веровао у духа. Ја сам, без вештине, псовао за помоћ, покушавајући да избијем бар неку рупу у околном зиду, али моји напори су били бескорисни и хркање није престајало.

А у то време, с друге стране тоалета, један возач кочија, наредник је већ позвао појачања, а двојица, не очекујући арапску храну од теста и пилетине, мачке и псе купљене за ништа, већ су трчала у помоћ колеги и колеги.

Чуо сам гласове са друге стране кабине, али то није помогло да се смањи главобоља мамурлука.

– Ко је овде? – питао је један од њих.