СтаВл Зосимов Премудрословски - На дан. Шаљива истина

– Овај филм је снимио комични детектив! – додао је други полицајац.

– Хе хе хе хе!!! – наплатио трећи. – И скандала! Ху ху ху!!! И туча!

Тумор се смирио и нешто промрмљао, зашкиљио уметницима, затим погледао полицајце, узео метлу и глупо кренуо преко улице Фурсхтатскаиа.

И у ово доба у кандејки, где се гоп компанија раније разбуктала, а сада су се брисачи пробудили из мамурлука, видели су да један од инвентара недостаје или недостаје, порастао је по ногама и побегао, почео да припрема планове за откривање лопова или њених ногу. Предавши боце преостале од протеклог викенда, узели су детерџент под називом «Снежна пахуљица» и разблажили је водом из тоалетне шкољке, због недостатка славине, због поправке цевовода, полако почели да пију, једући остатке за ужину који су јуче покупљени из контејнера за смеће звани – залив и веома кисео.

Приближавао се подне. Мадаме Тумор звиждањем песме осуђене девојке вратила се у Цандеика носећи у једној руци опрему, а у другој торбу са алуминијумским лименкама пива и боцама. Не размишљајући ни сумњајући ни у шта, отворила је врата и ушла у кандеику суочена са својом судбином…

У почетку су је сретали бочним погледима.

– Па, шта? – Испрва концерт хорора, црна удовица, која је у прошлости убила своја три мужа, седећи у зони за убице старе 15 година и по имену Кампуцхеа, а по националности – Калмик без предњих зуба.

– ста? – помало уплашена и збуњена питала је мадам Тумор и ставила инвентар на место.

– ста, ста? – чвршће је додао надимак – Баламут са отвореном туберкулозом. – У гузицу јеботе, није вруће??

– Ја, погађајући разлог судара, рекао сам Мадам Тумор. – Очистио сам територију.

– И како? – питао је трећи лик ове комичне драме, фраер надимак – Фок.

– Да ли је све чисто?! рекла је.

– И јебемо се! – Баркед Кампуцхеа. – То није ваш посао, неће вас узети, нисте га асимилирали на канту, али, кучко??

И идемо даље: испрва су је страшно тукли и ударали у ноге и песницу. Након улаза отишли су предмети: три термометра, сломљена у њеној усној шупљини, два ударца сјекиром по малој девојчици, тешки посекотине ружом по сломљеној боци очију и образа, седам рана ножем у тело ножем, разбијање флаша пива које јој је донео чекићем који су јој убачени у почев од непристојних места интимности. И док успевате да певате «пахуљицу» и наздрављамо. На крају, након дављења, беживотно тело је одвучено у залив, али комшија се срео и потајно позвао полицију и хитну помоћ.

До јутра су шакама испитивали узрок пљачке и одвели их у притвор у притвор, а госпођу Тумор лекари су напустили. Сада шета око подземне области Чернешевског, звижди, разговара са боговима и пуно пије. Завршени се показао као пријатељ оштрих домарки. А у другом кандејку, уопште, за безобразно силовање домаће мајке, њени синови су казнили домарима чекићем и ножевима тако да су један поглед гледали у очи, а другог стављали у перје, а остали су побегли ударцима чекића по глави. И то се догодило у новогодишњој ноћи, али ово је још једна песма Содоме и Гоморе…

У овом бедном бомбардеру, дому за бескућнике, на Синопској насипу 26, под именом РБОО «Ноцхлезхка», није било само криминалаца, жетона, Цхукцхија и троје Украјинаца, односно становника из Доњецка. Остали Украјинци су бандерски фашисти, али живела су и два монаха православне цркве који су се већ уморили од веровања у Бога и одлучили су да искористе летњу паузу од ручка послушности и забране неких светских искушења, посматрајући, наравно, главну вечеру целибата, дане уз корекцију. Наравно, они су, потајно од других ноћу, гурали прсте у шупку једни другима и, очигледно, нису требали да откажу ову вечеру, због непостојања неких стојних делова тела, у пределу препона. Побегли из манастира Лавре Александра Невског, града Санкт Петербурга, намерно су заборавили све законом прописане законе и покоравали се бесправном свету: пушили су, лупали, псовали и, на крају, након одласка у кревет, покајали се своме Господару. Наравно, могли су да се разумеју, јер је отац Серафим већ двадесет година био монах, од давнина совјетских времена, и чак је седео у зони, за злочинце, за верска веровања. И Фијин отац, служио је на светом пољу мање од дванаест година, али тек недавно је примио тону овог екстравагантног монаха Серафима, из Кијевске Печерске лавре, одакле је био засађен назад у сабору, и почео је лутати по манастирима и црквама. Као што је Серафим више пута рекао да је његова душа одавно у небу, али месо се још увек не може смирити и умрети. И чекао је тај час сваке вечери, молећи се пре спавања. Очигледно је и њихов Бог схватио да они нису гвожђе, јер су обожавали главну вечеру целибата, нису га започели и углавном нису обраћали пажњу жена на интимност. А њихов новац је потрошен без радне снаге и нестао је баш као што су и дошли.

У Ноцхлезхки су одмах створили многе лажне пријатеље, другове који пију, а монаси су кроз заробљеништво постали својеврсни хранитељ неких паразитских паразита који су поробљавали инвалиде и старије људе на поду, као и немоћне сиротиње које су изједначене са њима, њихов свакодневни мито. Али монаси су постепено превидјели ову слободу са своје стране и одлучили су да промене круг контаката и место преноћивања, прибегавајући да ме контактирају и преноће у подруму спаваонице Семиније Лавре Александра Невског, где је некад студирала Алексашка Невзоров. Још нисам изгубио способност и искуство уличне борбе и уживао сам посебан ауторитет међу лоповима. Звали су ме без торња и понекад се нису усудили оспорити. Укратко, нисам контактиран, а ја сам, након слушања Серафима и Фионе, који су заиста знали за мој ауторитет, а не гласинама, за комуникацију и зараду, опрезно пристао. Суштина је била да сам нека врста сигурносног новчаника. Они, обучени у чаршак, ушли су у било коју продавницу и понудили се да се моле за здравље своје родбине, дан раније, наводно, одлазећи у неке псковске пећине. Једно име опет је вредело двадесет рубаља. Новац ми је пребачен, а рачуни узети у Казањској катедрали спаљени су у оквиру њихове молитве. Ја сам, за разлику од њих, био обучен у цивилну одећу, али са брадом. То је учињено у случају да нас полицајци ухвате, ја сам левог типа и они у свом присуству немају пенију. И све је прошло савршено. На дан кад смо га «сецкали», односно добили смо управо тако, не хиљаду рубаља сваки, а након посла лутали смо по кафанама, у које смо сипали сто грама пијани до свиње. И лутали су до својих ћелија, хостела сјеменишта, у Лаври Александра Невског, добро храњени и пијани, срећни и уморни, од дана који је прошао, али пут кући био је и опасан и тежак. Пробудио се на различите начине, догодило се у центру за детоксикацију. И опет нас воде већ пијани у полицијску станицу. Фиона је потпуно ошамућена. Био је мршав, врло љубазан, добро читан и наиван. Израз на његовом лицу, посебно пијан, био је попут лица овновог овна са косог погледа. Насупрот томе, сераф је био нагнут и дебео, попут свиње, похлепан и лукав. Стално га је морао претражити, све до ануса, где се обично скривају хероин, кокаин и коров. Тачно, Фионин отац попео се у анус, био је и покретач претраге свих заузврат, наравно, осим мене, јер сам имао новца и могао сам да га пресечем на брду или на јетри, због поверења и вере у моје речи, дакле увек сам веровао у моју специфичност. А након открића новчаница, отац Серафим се покајао и тражио опроштај, клечећи на коленима, изненађено се питајући како се ту ваљају, мрмљајући: