СтаВл Зосимов Премудрословски - На дан. Шаљива истина

– Ево ме, а ко си ти? Питао сам.

– Ја? сад знате…

– разбијте замак!! – Питао сам другог и није било тешко то урадити с топом јуришне пушке. Врата су се отворила. Испред мене су стајала три запањена малолетника, један успут, прекрижених очију, у униформи сличној полицајцу. Онда су ме одвели у најближу полицијску станицу, а тоалет хркање никада није утихнуло.

Стражар је дуго размишљао како навести разлог притвора са дужности у извештају. И наведено на следећи начин:

«… Затворен, док је покушавао да пљачка садржај биолошког тоалета изнутра, скривајући се од правде помоћу катанца, споља.»

Сви су се забављали, посебно зато што је претходни заточеник, који је био присиљен да очисти неку канцеларију, покушао да побегне и заглавио се на врху између таванице на прозору и избочених ребара осамдесетих векова ковања решетке из осамнаестог века. Позвани су ватрогасци, тачније, борци ватром, а ватрогасци су ти који су је запалили. Нажалост, Министарство за ванредне ситуације још није пронађено. Они су га питали:

– Шта сте заглавили?

– пуби и јаја!! одговорио је са сузама у очима. Такође су га спасили и послали да очисти кућу, која је била без прозора. Напротив, одбио сам рекавши да ћу прекинути свој живот ако и даље крше моја уставна права и приморати ме да уклоним њихова срања у тоалет. Смејали су се уставу и заменили моју казну ударајући ме у бубрезима, након чега сам почео да пишем ноћу, испрва крвљу, а потом и содом. Али тоалет се није опрао!! А ја сам за сат времена пројурио пространствима ноћног Невског проспекта, у потрази за животом…

Судбина ме је привремено довела у град хероја. Санкт Петербург, у добротворном хостелу, у народу га је једноставно назвао бескућницом. Дали су ми шконар, односно кревет, који сам се пола месеца пребијао од пијаних власти, стављајући петнаест у болницу пре него што су ме оставили. Трофеји су били мадраци. Накупио сам их девет. Сложио сам их један преко другог и спавао скоро до плафона. Било је неких непријатности: ласкање је било врло окомито, а ја сам се наслонио на дрвено степениште. Живот је трајао нормално: јутро – вече, ручак – тоалет и тако даље сваки дан. Платили су мене и мог другара корморана Лиокха Лиси-а, који је у зони завршио два висока образовања за петнаест година, за мирно стање нашег другог спрата. Није се разликовао у погледу и имао је осамнаест година у црвеном стиху. А пошто је било тешко добити наочаре са таквим окуларима, он се сакупи од доступних, додајући, три оквира са наочарима и повеже их бакарном жицом. Тако је постигао сто посто визије. И почео сам да га достојанствено шалим у осам очију. Живели смо с њим у породици, као у зони, укратко, имали смо корења и делили хлеб печењем, међутим, из неког разлога ми је дао већи комад, или ме поштовао или хранио током гладних опсадних времена да бих продужио свој живот апсорпцијом моје месо. Сваког јутра, пробудивши се, на свом столу проналазим одредбе за цео дан или више. Стари људи и становници другог узраста, који су практично седели на не тако далеким и не прекратким крајевима: најмањи је имао око петнаест година, добровољно је поделио са нама своје оброке, стечене на различите начине малим крађама и приручницима богатијег слоја становништва, тзв.. Увек сам био против тога и враћао се натраг, и тако су одавали почаст док сам спавао. Ћелави се радовао тој пажњи и такође почео да једе маст.

Једног мразног јутра пробудио сам се. Снег је падао испред прозора. Устати као и обично била је лијеност и није било планова за куповину новца, посебно од јуче, а глава ми је стала. Ћелави човек је, као и обично, читао нешто у својим мислима, померајући се само доњом усном. И све би се то наставило, да није било појављивања старог седамдесетогодишњег корморана-рецидивиста, морнара, морнара на дуге стазе, пензионера и бескућника Методија са финским коренима. Желим напоменути да осуђени обично комуницирају с кастама, као у овом случају. И више је говорио кавкашким него финским нагласком.

– Па, паразити, имамо уста? почео је од рамена. Окренула сам се, Балд је изневерио књигу. Прошло је минут.

– Шта ти треба, стари? – упита Балд и закопа се у роману.

– Престаните да гледате досије, узмите златнике, то јест мене, и крените. Четири године примао сам пензију.

Након његових речи прошло је око две минуте и свеж снег закрчио нам се под ногама. У даљини је била продавница са снажним грузијом. Ушли смо у то и наручили две стотине. У умазан и наздрављен Метод:

– Татари не живе без пара! – наручили смо још стотину. Следеће, након старог здравица:

– Бог воли тројство! – Испунили смо и ове чаше. Затим смо разговарали у тишини, сваки са собом и само Метод није ћутао и говорио себи како је први мандат примљен од пет расположивих. Нисмо били слободни слушаоци.

– Наш брод је дошао са Киуубијем. Отишао сам у село свог брата. Пили смо недељу дана. Ујутро смо се окупили код домаћице, након денатуриране супстанце и прошли поред куће у којој је било венчање. Честитао сам им и послали су ми три писма… Осврнуо сам се и угледао гомилу цигле иза себе, док је мој брат ишао по месецу и секири, узео сам сво камење у колиби, било је рана, да, младенка је била директно у чело. Након тога почео је гранатирати прозоре. Гомила није имала времена да заврши када сам већ био затворен три године. Шта ћете још попити? – завршио је и отишао до шанка за широку потрошњу.

Пуно смо пили, дуго времена чак имали и ужину. Увече је Лиси кров срушен и он је почео да се упада у друге. Погледао сам ову беспонтово лекцију и водио пијаног споредног колица до колибе. А Методије је у ово доба, примајући се од Лиси, случајно или не, испод ока, дријемао на столу и стајао на поду.

Ујутро су ме пробудили туп звук и бесна ћелиша. Испоставило се да је, када је спавао, разјарени Метод улетио у собу шепајући и ударио успаваног Локху штапом директно у чело. Скочио је на кревет и пао на под, устао са простирком и бацио се на стари. Онда се сећам кроз дремку, било је туче, док се нису раздвојили. Показало се да је, када сам Лисија одвео из кафане, пијани Методије изгубио свијест. Избацили су га културно на улици пре затварања и пузао је кући, ослањајући се на свој инстинкт.

– Бацио си ме, Ћелави!! – Зарежао је као грамофон и престао да вири и лупка, деда, већ лежећи на поду, леђа окренута.

– како? – упита, стиснувши Методијево грло и седећи попут свиње, Ћелав с костима на рукама.

У то време је стари корморан, покушавајући да испузе испод средовечног корморана, одврнуо лево ухо и извадио шљиву из носа. Ћелави човек одговори не пуштајући шаке и ударајући га главом о главу.

– Добро, у нарави. – Покушао сам смирити њихов млади корморан, мислим. – Хеј, бескућници, трошите их на кревете. Реци ми, Методије, шта је почело да зуји?