СтаВл Зосимов Премудрословски - На дан. Шаљива истина

– Али како су стигли тамо?

Одвевши нас у следећу полицијску станицу, дежурни официр нам је наредио да затворимо своју банду у мајмунску кућу, где су се два туркмениста и један гадан, смрдљив, бескућнички ким обучен зими, иако је врућина била преко плус тридесет, а носио је и зимски шешир. И каже без потребе да је ујутро хладно од риболова, а гребе или раменима, затим задњицом, вратом, пазухом или потплатом, не скидајући ципеле, препоне и друга места. И истина је.

Довели смо Фиону у пазух у кавезу и ставили га на клупу чекања. Повукао се на леђа и хркао, отварајући уста највише што не желим, из чега је слина полако текла и збунила се, намотана длаком на бради и брковима. Мухе су се накапале на слуз, а лепљиве су попут отровних листића комараца. Серапхим је звецкао док је седео. И покушао сам да сакријем остатак новца у ђону, где сам имао уграђени новчаник. Одједном се решетка отворила и најздравији, вероватно из читаве Централне управе за унутрашње послове, ушао је изнутра, андроид са пиштољем на рамену. Полако, једући очи, прегледао је цхмир, а затим, док је орао погледао азијске близанце различитог доба, већ су се запели од очију чувара до зида, отварајући уске прорезе за очи у пет новчића рубља, позвао наше зјенице и погледао уснулу Фиону, који му је до тада у устима кружио рој муха што је личило на лијак торнада. Серафим отвори лево око и рече:

– Командо, заврши га! – и они који су дежурали у бару, пљускајући не уливајући пљувачку у круг, смејући се. Мирис у тјелесном оклопу мирно, шкрипајући костима вратног краљешка, окренуо је главу, не помичући се и фалсето, то јест, гласом попут дјевојчице, експлодирао је:

– Ти, мудри дечко, са стварима које треба да крену.. Брзо!!

Серафим је полако одмахнуо главом не би ли ухватио очи чувара са својим зјеницама, полако устао и напустио погон.

– Име. – упита дежурни официр.

– Ја?! Оче Серафиме! – поносно је одговорио стари монах и помирисао браду.

– Рекао сам, пуно име!! – стигао је дежурни официр. – или идемо на камеру три дана.

– Стока Сергеј Баитулеуовицх. – увредљиво је своје име прозвао секуларним Серафимом. – Проклетицу. зарежао је.

– ста?? – питао је полицајац.

– Кажем да сам дуго носио ово име, пре заноса и усвајања вечере у целибату. прогласио је и поново шиштао. – Проклетицу.

– Одмах ћу те возити између ногу палицом. – зарежао је други, стојећи на леђима светог оца. – Тако је, сад је већ ноћ?!

– Ујутро – Стока, а увече.. – додаје поред њега.

– Није тако, веровао сам већ двадесет година. – Почео сам да болим као дете чији су бомбони однети.

– Хеј, Серафиме, он је Реднецк..

– Он је Цхикатило. – Прекинувши, додао је здравог полицајца.

– Јесте ли видели мошти својих тесоса?

– Да, ох, шефе!

– Ох како! – насмешио се дежурни официр. – И украо је кост? – сви су се смејали. – А он је долазио у Санкт Петербург да га чешће продаје?! – врисак се појачао.

– Не богохулите, Антихрист, Ирод небески краљ, иначе ћу вас све проклет!!!! – Серапхим избуљи очи и нехотице извуче старомодно.

Текст предоставлен ООО «ЛитРес».

Прочитайте эту книгу целиком, купив полную легальную версию на ЛитРес.

Безопасно оплатить книгу можно банковской картой Visa, MasterCard, Maestro, со счета мобильного телефона, с платежного терминала, в салоне МТС или Связной, через PayPal, WebMoney, Яндекс.Деньги, QIWI Кошелек, бонусными картами или другим удобным Вам способом.